Otvoreno pismo Sarajevu i njegovoj policiji

Nakon više bezuspiješnih pokušaja u traženju pravde kod organa policije, moradoh sjesti i napisati ovo pismo. Pišem iz tuge i očaja, jer doživjeh nepravdu i poniženje koje ne pamtim od rata. Pišem ga Upravi policije da znaju kakve policajce drže u svojim redovima, a boga mi pišem ga i za novine, da narod zna da se ovo dešava i da se , koliko sutra, ovo i njima može desiti.

Zovem se Fuad Musakadić, imam 66 godina, invalid 100%, borac i penzioner, a od dijagnoza samo ću reći glavne: trostruka hernija donjih leđa, dijabetes (na inzulinu), PTSP uz hroničnu depresiju, visok pritisak, bolovi u donjim ekstremitetima i da dalje ne nabrajam.

Pa, da počnem ispočetka. Tog dana, 02.12.2019, oko 11 sati, odlučio sam zdravlja radi da odnesem smeće i udahnem malo čistog zraka. Vani je bilo dosta ljudi, koji su posmatrali zaglavljeni šleper i jadnog šofera, koji se definitivno izgubio i ušao u pretijesne ulice, te pokušava da se izvuče sa što manje štete. Izvadio sam telefon i počeo snimati, jer pošaljem snimke na portale koje budu ponekad objavljene. U tom se sa moje lijeve strane začuo zapovjedni i krajnje drski glas: “Jesi li TI neki snimatelj?”

Odgovorih: “Jesam, je li to zabranjeno?”

“Jes!” odgovori policajac. “Daj ličnu!” “Nemam!”, odgovorio sam, “Evo tu stanujem, evo vidi smeće ponio do ovoga kontejnera.” Evo imam u autu pred zgradom i vozačku i invalidsku, invalid sam 100%. Zovem se Fuad Musakadić , 66 godina i ovde me svi znaju..” Nije ga zanimalo, nego je naredio da ulazim u policijsko auto i da me privodi u stanicu. Ja sam razmišljao, kako ni od klošara nisam doživio ovakav bezobrazluk i nepristojnost. Ne tražim privilegije zato što sam među prvima obukao uniformu i stavio se na raspolaganje mom komandantu Draganu Vikiću, ne tražim privilegije što sam ranjen braneći Sarajevo od Velikosrpske agresije, nego najobičniji respekt prema starijoj osobi koju bi svako, imalo vaspitan, oslovio sa gospodine i sa Vi. To bi trebalo da bude osnovna stvar kulture svakog građanina a kamoli službenog lica u uniformi. Znam ja, da se, osnovi kulture, stiču u familiji, ali znam i da onaj ko ponese nekulturu sa kućnog praga mora (da bi bio policajac to jest službenik u uniformi policije Bosne i Hercegovine) se kulturi naučiti na svom školovanju. Ovo važi ako se ne radi o lažnoj ili kupljenoj diplomi.

Odmah sam rekao da ću se žaliti na njegovo bezobrazno ponašanje, a on se na to podrugljivo nasmijao. Jasno je meni bilo da je odlučio da me liši i slobode i da mi pokaže: “Ko je Baja” i da mi ponižavanjem objasni ko je on, a ko sam ja. Bez tople odjeće, bez toplih cipela, bez lijekova, bez novčanika, to jest bez pare dinara u džepu, natjerao me u auto sa smrdljivim smećem, jer mi nije dao, da se oslobodim smeća iako je kontejner bio odmah tu blizu. Na moje insistiranje, da mi kaže, kako se zove, jedva je promrmljo, te mislim da sam razumio ime Nebojša. Mislim sam sam, saznaću, ne moraš mi reći. Još jednom sam mu rekao, da ću se žaliti na njegovo ponašanje, jer da sam ja invalid i teški bolesnik, a nekulturno se ponaša, prema nekom ko je stariji da bi mu mogao biti otac a možda i dedo.

Cijelim putem sam sebi postavljao pitanje : “Jesi li se za ovo borio?” Prošla su ( nadam se) vremena kada su razne Nebojše hapsile Fuade, na pravdi boga i optuživale i proglašavale krivim. To je ono što mi je u tom trenutku padalo na pamet padalo na pamet. Dobro je, mislio sam, neću završiti na Manjači.

Možete misliti da se tu ne radi o nacionalizmu, a ja kažem da je to u svakom slučaju lako utvrditi. Može li se objasniti zašto me Nebojša lišio slobode i zaprijetio, da će podnijeti kaznenu prijavu protiv mene, a sve zbog, kako on tvrdi ometanja policajca u vršenju dužnosti. To sam kazneno (ne)djelo počinio sa svojim telefonom, snimajući zaglavljeni kamion. Koliko znam, to je zabranjeno u Republici Srpskoj, a u Federaciji još nije. Ako sam u krivu odgovaraću ali poenta nije u tome. Platiću ili robijati ako me osudi , a šta će biti sa kabadahijom u policijskoj uniformi BiH i koliko će Fuada još ovakvo pniženje doživjeti to je do Uprave i države. Postavlja se pitanje: “Da li bi isto postupio da sam se zvao Lazar ili Jovan? Da li bi ih oslovljavao sa Vi ili ti.? Da li bi ih tjrao da cijelo vrijeme nosaju smeće sa sobom? Da li bi ih kad bi saznao da su slabo pokretni odvezao kući ili bi ih prstom i naredbom da ponesu svoje smeće izbacio iz stanice kao pse, bez imalo grižnje savjesti i ne pitajući se kako će takav invalid stići do kuće?

Ništa ga ne opravdava za ovako ponižavanje i nekulturu, a on bi trebao da bude primjer i vizit-karta Bosne i Hercegovine. To očito ovakav silnik nije.. U nebrojenim kontaktima, sa policajcima, je uvijek prema meni korektno postupano. Uvijek i uvijek je bilo: “Gospodine, hoćete li Vi ili Molim Vas pokažite nam Vašu ličnu kartu ili vozačku, a nikad ama baš nikad “Jesi li TI neki snimatelj?” (što imam i snimljeno na telefonu).Nekako sam uspio da saznam i dobijem telefon njegovog šefa smjene i pokušao sam se poželiti. Naravno bez uspjeha. Šef smjene nije bio zainteresovan za moj slučaj ali mi je rekao da sam sigurno kriv dok me je Nebojša lišio slobode, jer da ga on zna 16 godina. Nisam dobro čuo ime i prezime ali imam pravo da sumnjam da mu je i šef sklon više Miloradima nego Fuadima. Pa zaista, šta ima veze što ga zna 16 godina? Većinu ratnih zločinaca iz Sarajeva, znao sam po 30 godina. Onda su od dobrih prijatelja jedan dan otišli na brda i počeli bombardovati moj grad, osnivati Keraterme, Omarske i Manjače. Kad mi je pokazao prstom na smeće, da ga nosim sa sobom, i da izlazim napolje, bez objašnjenja i papira zašto sam lišen slobode, on je rekao da će biti podignuta kaznena prijava. Valjda tek trebaju da smisle zbog čega, kad je jasno da nemaju zašto.

Izašao sam, vukući nogu za sobom i razmišljajući ponovo, smije li se ovo ovako postupati sa ljudima. Bespredmetno je reći da sam mjerio šećer kad sam došao kući i bio je 29. Bespredmetno je reći da mi je bilo slabo da sam promrzao, a taj dan je pao prvi snijeg u Sarajevu ove godine. Bio sam tužan i osećao se krajnje nemoćan i ponižen. Nazvao sam jednog svog prijatelja i poželio mu se i rekao daću sve svoje rasprodati i da ću napustiti ovu zemlju. On mi je rekao da ne mogu tako i da ne smijem tako biti malodušan, jer da mene ne tjera država i da ne smijem dozvoliti da me istjera tamo neki nepismeni i nekulturni Nebojša. “..Pa, kad te nisu onda istjerali, kad smo bili 100 puta slabiji, zašto sada da se predaš, bez borbe? Piši, bori se i traži pravdu. Nije bitno je li Nebojša za Karadžića i Mladića ili nije, čisto sumnjam da bi na takvo pitanje htio pismeno odgovoriti i da mu to stoji u dosijeu, bitno je da te nije smije oslovljavati ti umjesto vi gospodine i da te nije smio hapsiti bez razloga te da te nije smio ponižavati hapseći te sa vrećom smrdljivog smeća, te da te nije smiju odvesti u policiju bez tople odjeće i obuće, pogotovo što si mu rekao da si 100% invalid. Ti si se borio Fuade i ranjen bio e da bi te takvi danas istjerali.”

Ja ipak, na kraju mislim, da je svakom Fuadu, Karadžić zločinac i genocidaš, a velikoj većini, Nebojši, je heroj. Ako je ovome Nebojši, Radovan zločinac, nek kaže i dokaže da sam u krivu, e vala, spreman sam se izvinuti i oprostiti za sve poniženje i može i dalje nositi, što se mene tiče uniformu, naravno uz predhodni kurs da što prije od nevaspitanog đikana postane vaspitano čeljade. Volim nek je i đikan samo nek nije četnik.

Fuad Musakadić

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here